„Čovek kojeg nikad nisi video onaj je
koji te održava
onaj koji će možda doći
jednog dana.“
(Čarls Bukovski)
Od najranijih dana sam
voleo vozove. Za to je zaslužan moj otac koji me je, kad sam imao svega pet ili
šest godina, odveo na železničku stanicu u Kikindi.
Tamo je bila ogromna
skupina ljudi koji su čekali voz. Taj voz je dolazio iz Rumunije i trebalo je,
po objavljenom planu, da se zaustavi nakratko u Kikindi.
Ne znam da li je doček
tog voza sa velikim predsednikom bio organizovan. Sklon sam da verujema da su
ljudi, u to vreme, dolazili spontano.
Moram da kažem da je moj
otac Drugi svetski rat, sve četiri godine, proveo u logoru u Nemačkoj i da po
povratku u Srbiju nije želeo da se učlani u Komunističku partiju.
Govorio je da je video
propast Hitlera, koji je krajem tridesetih godina delovao kao Mesija i da će
tako, poput nacizma, propasti i komunizam, te da uskoro neće biti služenja
vojnog roka, da ja neću nikada obući uniformu jer na svetu više niko neće
ratovati.
Kad pomislim na sve to,
pitam se šta je tražio u Kikindi, na peronu, dok me je, bojeći se da će me
svetina ugušiti, držao na ramenima.
Posle višestanog čekanja
najzad je lagano sa piskom u stanicu pristigla garava lokomotiva okićena cvećem
i zastavama.
U prvom ili, možda,
drugom zelenom vagonu nalazio se, kako je svetina govorila, Predsednik.
Vrata vagona su se otvorila.
Svi smo očekivali Njega, međutim na njima se pojavio neki uniformisani
železničar i stajao kao ledenica koja visi s krova dok se ne otopi.
Masa je skandirala Vođi.
Međutim, ništa se nije
dešavalo.
Otac je bio umoran.
Podizao me je iznad ramena, ali uzalud, ništa nisam video.
Kad smo se vratili kući u
Banatsko Aranđelovo, udaljeno gtridesetak kilometara od Kikinde, majka me je
pitala:
- Da li si video Tita?
Sećam se joši sada tog
pitanja.To je, tada, bilo pitanje koje ide do
dna.
Umesto odgovora, rekao
sam da me boli stomak.
Mislio sam da neko ko
nije video velikog Vođu mora da se razboli, pa možda i umre, za kaznu.
Ne znam šta se to sa mnom
dogodilo. Stvarno nisam mogao da kenjam pet dana.
Da se Debeli pojavio
makar na prozoru, mislo sam, sve bi bilo drugaačije.
A posle mnogo godina sam
pomislio da se nešto između Josipa i Jovanke dogodilo u toku tog kratkog
putovanja vozom iz Temišvara preko Banata pa u Orlovatu skretanja za Beograd.
Ali, šta je to moglo da
bude?
Novine su, koliko sam
docnije, saznao, najavili da će se Predsednik obratiti narodu, da ga pozdravi,
kao i on njega, da ima nešto važno da kaže nama i svetu.
Voz je stajao i stajao.
Šta se dešavalo u crvenom
kupeu obloženom mahagonijem i svilom?
Da li su se lomatali u tom
namirisanom prostoru?
Crna, sredovečna, puna
žena na visokim štiklama i stariji muškarac sklon mlađim plavušicama, čije dupe
misli da nikad neće ostariti.
Ali, ne bi trebalo baviti
se time.
Sve žene su dobre.
Sad to znam sasvim
izvesno.
One koje leže pored vas i
one koje to neće.
One koje se znoje noću i
one koje se nikad ne znoje.
One živčaane, sa dušom,
kako vole da kažu i one koje blefiraju
kao na lokalnim vatrogasnim zabaama sa šaljivim zatvorom, tombolom i brzim
koitusima u haustoru izvan sale.
Sve te žene kojih je
bilo, kojih ima i kojih nema...
Posle nekog vremena koje je
izgledalo dugo kao večnost čuo se pisak lokomotive, železničari u svečanim
uniformama su se ukipili, narod je mahao zastavicama a zeleni vagoni su, uz škripu,
počeli da se udaljavaju.
Otac me je spustio na
zemlju.
Išli smo tromo u masi
sveta nazad, kući.
Neka žena ispred nas je naglas
govorila kako je sretna. Imala je izboran vrat i retku kosu.
I ogromno dupe koje se
ljuljalo levo i desno, gore i dole.
Posle pet dana iskenjao
sam se.
Ono sa Jovankom, i uopšte
sa ženama, posle je često bilo dramatično.
Нема коментара:
Постави коментар