Astronomi su otkrili retku česticu izuzetno visoke energije koja pada na Zemlju iz naizgled praznog prostora u Svemiru.
Nazvali su je Amaterasu, po boginji Sunca u japanskoj mitologiji.
Amaterasu.
Kakvo ime!
Pitaš se
Ko daje imena zvezdama?
Ko im kumuje?
I zašto stalno mislimo da
je nešto prazno a onda nas iznenadi sjajem i jačinom?
Možda je to samo strah od
sopstvene smrti, jer mnoge zvezde koje vidimo su odavno mrtve i to samo
svetlost, koja je ipak sporija od života, još putuje ka nama.
Ne znam kad sam to pročitao. Znam samo da sam shvatio da je sve u dolasku i odlasku.
Moja životna filozofija
svodi se na to, rekao sam Marti, da nikada ne ostajem previše dugo na istim mestu.
Martu sam upoznao krajem
studija. Bila je čistačica u nekom velikom poreduzeću i usput pisala pesme.
Jedne večeri sam slučajno sa nekim drugovima sa studija svratio u gradsku
biblioteku na predstavljanje pesnika amatera.
Napolju je padala kiša,
odmah da kažem tu otrcanu frazu za muzeje. Ali, zaista je padala kiša i nije
nameravala da prestane.
Ni ja nisam nameravao da
se u tom, pomalo zagušljivom i memljivom prostoru, zadržavam duže.
Ređali su se pesnici i
poetese sa svojim, mahom sterotipnim stihovima o kratkom trajanju sreće, o važnosti ljubavi prema biljkama, životinjama
i ljudima, o idealnom životu u brdima, o zelenim travnjacima detinjstva koji
uvek požute, o...
O, Bože... pomislio sam.
Marta je izašla na
podijum, malo isuviše mračnog pogleda. Bila je vitka crnka sa naočarima i malim
isturenim sisama.
Čitala je, ako me sećanje
ne vara, neku pesmu o starim kapijama od drveta koje pucaju, trule i bivaju
zamenjene novim od pleha, bez duše.
Nije biko bogznašta, ali
je delovalo kao dokument.
Volim stvarnost.
Posle promocije prišao
sam joj i rekao da mi se svidela.
Šta, pitala je.
Pesma, rekao sam.
Pa šta je iza pesme? Šta
misliš?
Priznao sam da ne znam.
Iza tih kapija koje
nestaju je moj život, rekla je patetično.
Naravno, rekao sam.
Ali, rekkla je, ja imam
više života, jer sam mačka.
Dobro, rekao sam.
I upravo sam danas
raskinula sa jednom svojim životom.
Interesantno, rekao sam.
Ako te zaista
interesuje...
Ne, ne interesuje me ako
je..
Ako je ljubav u pitanju?
Da, ako je ljubav u pitanju.
Ja nisam prostitutka koja
pada na njegove stihove.
Naravno, rekao sam.
On je, osim što je poznati
dečji pisac i otac dva deteta.
Možda da nešto popijemo,
tu blizu, ima neka solidna kafana, riblji restoran.
Samo jedno piće za
rastanak.
Za rastanak? Pa, nismo se
još ni upoznali.
Popili smo svako po
četiri ili pet vinjaka.
Vidi, rekla je, ja nisam
riba za jednu noć.
Pružila je svoju dugu
mršavu ruku ispod stola i dodirnula me iznad kolena.
Razumem te potpuno, rekao
sam.
Platio sam piće. Jedva
sam skupio dovoljno novca.
Izašli smo. Kiša je
prestala.
Otpratio sam je do njenog
autobusa.
Stanovala je u Budisavi.
Poslednji autobus.
Ako još budeš hteo, rekla
je.
Vozač je zatvorio vrata.
Hoću, rekao sam, hoću
svakako.
Posle toga video sam je
samo jednom u prolazu.
Bila je opet sa onim poznatim pesnikom.
Prošao sam pored njih sagnute
glave.
Posle, tek mnogo docnije,
dokopao sam se romana poznatog A. Tišme „Za crnom devojkom“, ali to nije imalo
veze sa njom.
Ponekad bih otišao na
neko književno veče.
Jednom sam je, ipak još jednom, sreo u onoj istoj biblioteci.
Zdravo, rekao sam.
Da li se poznajemo
odnekud, pitala je.
S kim si sad?
Okrenula se uvređeno i otišla
na podijum da čita ne znam šta.
Нема коментара:
Постави коментар